Прво основно јавно тужилаштво у Београду је приликом кривичног гоњења учинилаца кривичних дела из области против брака и породице велики акценат ставило на откривање и доказивање постојања акта психичког насиља као облика насиља. Психичко насиље не подразумева примену насиља у смислу предузимања радњи са циљем да се угрози телесни интегритет, већ подразумева облик насиља где се и вербалном претњом по живот и тело угрожава спокојство члана породице. У предмету овог тужилаштва против окривљеног С. Л. након што је прекршена изречена мера  забрана прилажења, састајања са одређеним лицем                                                                                                                                                                                                                                      из чл. 197. ЗКП-а тужилаштво је предложило одређивање притвора, а управо из разлога константног упућивања претњи оштећеном члану породице – супрузи и то претње смрћу. Након што је према окривљеном одређен притвор,  тужилаштво је у оптужном предлогу предложило ефективну казну затвора у трајању од десет месеци, иако је лице неосуђивано, имајући у виду да се ради  о специфичном профилу личности код кога је на основу психолошког психијатријског вештачења установљен емоционално нестабилан поремећај личности- импулсивни тип уз злоупотребу алкохола и поремећај навика испољен понављаним епизодама клађења и коцкања.

У овом предмету Први основни суд у Београду је након само два одржана главна претреса донео пресуду и окривљеног огласио кривим, те га осудио на ефективну казну затвора у трајању од десет месеци која пресуда је потврђена и од стране Вишег суда у Београду.

У предмету против окривљене Д.А. тужилаштво је поднело оптужни предлог такође због  извршења кривичног дела насиље у породици, а у ком предмету је   последица извршења дела угрожено спокојство оштећене – члана породице – мајке окривљене и тужилаштво је у овом предмету предложило казну затвора  и обавезну меру безбедности обавезно лечење наркомана. И у овом предмету суд је показао нарочиту ефикасност. Предмет јесте био притворски, али је одлука донета у веома кратком року, такође након само одржана два главна претреса. Поступање сензибилисаних судија и тужилаца, као и надлежних полицијских службеника специјализованих за насиље потврђује тезу да су учиниоци неретко неосуђивана лица, која наизглед имају један миран породични живот, која због одређених психофизичких предиспозиција, а у склопу са одређеним животним околностима испољавају агресију и то вербално уз фокусираност на жртву, што врло често потврђују и понашањем док су у притвору, упућивањем писама, песама, акронима жртви са двосмисленим и симболичним значењима. Иницирање строгих казни код оваквих облика кривичних дела јасно шаље поруку јавности да свака упућена претња коју оштећени схвата као озбиљну и реалну претњу може бити строго санкционисана и може представљати акт насиља вишег интензитета и од физичког насиља које за последицу има угрожени телесни интегритет. Оно што нарочито наглашавам јесте да код кривичног дела насиље у породици када је угрожено спокојство да би били остварени елементи бића кривичног дела није неопходно да код оштећеног буду доказане последице у виду трајних душевних сметњи, већ је за угрожено спокојство довољан и „низак степен“ угроженог спокојства, односно да је наступила последица актуелног стања као на пример актуелна анксиозно депресивна стања.

Важно је напоменути да одређени модел понашања учиниоца, односно предузимање одређених радњи не мора нужно оставити исте последице код оштећених. Степен угрожености спокојства зависи од структуре личности, узрасне доби, релације са учиниоцем, као постојања неких телесних, соматских болести код оштећених, као и од тога да ли се ради о особама смањеног прага толеранције, емоционалне осетљивости.

На даље, приликом квалификације кривичних дела важно је водити рачуна о разлици између психичког насиља као облика кривичног дела Насиље у породици из чл. 194. КЗ-а  које се испољава упућивањем претњи које су схваћене као реалне и озбиљне и где постоји субјективни осећаја страха код оштећеног са једне стране и кривичног дела Прогањање –члан 138а Кривичног законика које такође може бити облик психичког насиља али се сама радња састоји у настојању да се са оштећеним (жртвом) ступи у контакт, односно ако се неовлашћено прати, или се предузимају друге радње у циљу приближавања, као и претња,  где одређене радње морају бити предузете искључиво противно вољи оштећеног и у току одређеног временског периода, а где као последица не мора постојати субјективни осећај страха.Из  досадашње праксе закључује се да су прогонитељи углавном неосуђивана лица, а круг лица у односу на које се може предузети није ограничен каоу случају кривичног дела Насиље у породици , јер се прогонити може и лице са којим учинилац није ни у каквој релацији, нити брачној нити емотивној нити породичној.